Basic HTML Version
kWh
.....
септембар
2013.
39
ки заговорник коришћења електрич-
не енергије. Убрзо је постао и надзор-
ник комисије Београдске општине за
изградњу прве јавне електране у Срби-
ји – термоелектране на Дорћолу, у Бео-
граду. Тако је 1893. године, пре многих
европских градова, Београд био осве-
тљен електричном енергијом. Иначе,
та електрана била је опремљена најса-
временијом опремом фирме „Едисон“,
што је такође заслуга професора Ста-
нојевића.
Године 1892, захваљујући његовом
личном ангажовању и залагању, у Бео-
град је дошао тада већ чувени Никола
Тесла. Две године касније Станојевић је
објавио дело „Никола Тесла и његова от-
крића”, и то је била прва књига о Тесли у
Србији, а друга у свету.
ДеканФилозофског факултета у Бео-
граду постао је 1909. године, а ректор
београдског Универзитета 1913. Умро је
у Паризу, 1921. године.
Ђорђе Станојевић је са великим оду-
шевљењем прихватао нова знања, а на-
рочито она из области техничких нау-
ка. Био је упознат са најновијим откри-
ћима тог доба. Са још већим одушевље-
њем и ентузијазмом радио је на приме-
ни и увођењу тих достигнућа и нових
сазнања у Србију. Био је човек широког
и отвореног ума. Знао је да препозна
путеве напретка и да се бескомпроми-
сно бори за њих. Са великим полетом и
нескривеном страшћу ширио је визију
модерне и напредне Србије. Многа на-
учна достигнућа Србија је упознала за-
хваљујући њему: донео је први рентген
апарат, инсталисао прву радиотеле-
графску станицу, донео прве расхлад-
не уређаје, направио прву фотографи-
ју у боји у Србији.
Објавио је више од стотину науч-
них, стручних и радова на популариза-
цији науке и технике, пре свега физике,
астрономије и електротехнике.
Ђорђе Станојевић је био у току са
свим актуелним светским збивањима
на пољу електрификације. Као струч-
њак, до детаља је био упознат са теори-
јом електрицитета и практичним про-
блемима електрификације. Обавешта-
вао се из савремених стручних часописа
и књига, али и путовања по Европи, посе-
та чувеним тзв. „електричним“ изложба-
ма у Паризу и Бечу. Прикупљање пода-
така о изграђеним електранама учини-
ло га је експертом за проблеме електри-
фикације. Такође, велику подршку и ва-
жну потврду његових размишљања пру-
жило му је и познанство и преписка са
Николом Теслом. Станојевић је упознао
заосталу Србију са Теслиним идејама и
ставовима, али и практично примењи-
вао његове изуме.
Као искусни пројектант и инду-
стријалац, неуморно је путовао и оби-
лазио разна места на обалама река и
водотокова широм Србије. Тако су ње-
гово мишљење и стручна процена по-
стали пресудни при свим одлукама о
градњи првих српских хидроелектра-
на: у Ваљеву и Ужицу (1900), Лесков-
цу (1904), Нишу (1908), Зајечару (1909),
Ивањици (1911)...
Имао је кључну улогу у примени
принципа Теслиних полифазних струја
у Србији - само четири године након хи-
дроелектране на Нијагари, 1900. године,
на овим принципима, пуштена је у рад
хидроелектрана у Ужицу.
Изградњом далековода дужине 17
километара од хидроелектране у Вуч-
ју до Лесковца, 1904. године започео је и
пренос електричне енергије у Србији. И
ово је заслуга Ђорђа Станојевића.
Ђорђе Станојевић је био иницијатор,
идејни пројектант и акционар већине
ових електрана. Такође, његово знање
и стручност били су пресудни фактори
приликом избора локација за подизање
хидроелектрана, али и приликом избо-
ра и увоза тада најквалитетније опреме
за ове централе: „Siemens&Halske“, „Sie-
mens&Schuckert“, AEG...
О временском контексту у коме су
грађене прве српске електране гово-
ре подаци о начину допремања опре-
ме за хидроелектрану „Под градом“ у
Ужицу. Познато је да је опрему, упра-
во ону која ће омогућити примену Те-
слиних принципа наизменичне струје,
уговорио Ђорђе Станојевић код фирме
„Siemens&Halske“: чинила су је два ге-
нератора трофазне наизменичне стру-
је, снаге од по 32,5 киловата. Неки њени
делови били су тешки и до три тоне. То је
за оно време био огроман терет. Треба-
ло је опрему из Беча и Будимпеште до-
премити до Ужица, које је тада називано
„српски Сибир“. Путева није било или
су били посути туцаником, излокани...
Проблем је био решен тако што су раба-
џијска кола (вукло их је шест пари воло-
ва!) била ојачана и опремљена додатном
опремом. Тако је машинска опрема сти-
гла у Ужице.
С. Рославцев
електрификације у Србији
Ђак Косте Вујића
Ђорђе Станојевић је потицао из угледне
неготинске трговачке породице. Његови
савременици описују га као радозналог и
живахног дечака немирног духа. Рођен је у
истој улици у којој је и родна кућа Стевана
Стојановића Мокрањца, недалеко од
утврђења хајдук Вељка Петровића. Припадао
је генерацији београдских гимназијалаца код
чувеног професора Косте Вујића, који је својим
колегама говорио: „Господо, ова школа неће
бити позната по нама, већ по њима.“ Дружио
се са Стеваном Сремцем, Богданом
Поповићем, Јованом Цвијићем, Миком
Аласом, Јашом Продановићем...
Ђорђе Станојевић је био један од
најобразованијих и најученијих људи у Србији:
широке културе, европских манира,
динамичан послован човек, ентузијаста и
романтичар, патриота који је веровао у науку
и технику, али и у свој народ и његово
прегалаштво. Пропутовао је Европу, био у
друштву царева, владара, султана... Крстарио
је Србијом. У Историјском музеју у Београду
сачувано је неколико стотина стаклених плоча
на којима су његове фотографије предела
Србије, манастира, пејзажа, панорама градова
и места погодних за подизање
хидроелектрана.
❚
❚
Професор Ђорђе Станојевић, зачетник
електрификације у Србији
електропривреде Србије